Општина Мајданпек

Источна Србија се у најмању руку може назвати јединственом, пошто њена невероватна природна богатства која изгледају као са разгледница, колико и културно-историјски споменици из различитих раздобља, издвајају је од осталих делова Србије. Национални парк „Ђердап" који је први по величини у нашој земљи, Лепенски Вир, један од најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта, Рајкова пећина - једина бела пећина у Србији, изузетно чистих украса необичних облика, највећи природни камени мост у нашој земљи, Ваља Прераст - сви ови локалитети од невероватног значаја, налазе се надомак општине Мајданпек. Али то чак и није све што ово место смештено у северном делу источне Србије има да понуди.

Мајданпек, заједно са градским насељем Доњи Милановац, које припада овој општини, представља незаобилазну дестинацију на туристичкој мапи Србије. Знаменитости општине Мајданпек нарочито су омиљене међу љубитељима активног одмора, ентузијастима у потрази за авантуром и онима који теже да што више буду „у додиру" са природом. Из прегршт знаменитости издвојили смо само неке од њих, које остављају без речи и оне најпричљивије.

Лепенски вир - фасцинантна архитектура каменог доба

На десној обали Дунава, у близини Доњег Милановца, налази се једно од највећих и најзначајнијих праисторијских археолошких налазишта каменог доба. Насеље, које је именовано по Дунавском виру, изменило је виђење средњег и млађег каменог доба и потврдило да је тадашње становништво које је насељавало овај локалитет пре неколико миленијума, имало развијене друштвене односе, уметност али и архитектуру.

Лепенски вир подразумева остатке најстаријег седелачког насеља на Старом континенту, то јест културе која је прва у Европи плански организовала своја станишта. Сматра се да је ово подручје насељено чак 8 хиљада година пре нове ере, након отапања ледених глечера који су били грандиозних димензија и простирали се већим делом северне хемисфере. Овај локалитет је откривен током темељних ископавања која су вршена због изградње хидроелектране Ђердап И и тиме су унапређена знања и одгонетнуте историјске чињенице о развијености људских заједница које су живеле у том далеком временском раздобљу.

Том приликом је откривено седам сукцесивних слојева насеља, насталих у периоду од 6 500. до 5 500. године п.н.е. Она су подизана на лесним терасама окренутим ка Дунаву. До сада је пронађено 136 објеката. У питању су карактеристичне куће трапезоидних основа које су подизане у облику потковице, омеђујући слободан простор у којем је била смештена централна грађевина, за коју се верује да је представљала својеврсно светилиште. Куће су биле прекривене примитивном дрвеном конструкцијом, лишћем или кожом дивљих животиња.

Слободан простор и централна грађевина представљају место на којем су се обављали разни ритуали. Средишње место у свакој кући је заузимало огњиште око којег су били распоређени камени идоли риболиких глава, најупечаљиви симбол Лепенског Вира о којем ће касније бити више речи. У истој јединици су се налазили и гробови за њене преминуле чланове. Огњиште, скулптуре и сви елементи ентеријера били су заливени у чврсту масу пода сачињену од црвеног кречњака.

Поред ових плански грађених насеобина организованих у најстарије познато урбано насеље на Старом континенту, врло су важна и открића монументалних скулптура од камена, као и некрополе које упућују на посебне погребне ритуале, јер они сведоче да је ово налазиште представљало сакрални центар.

На основу пронађених остатака, то јест на основу пропорција и облика станишта, може се закључити да су становници Лепенског вира поседовали одређена математичка знања. Они су били први урбанисти и градитељи на овим просторима. Прешли су еволутивни пут од сакупљача плодова и ловаца до организоване друштвено-економске заједнице и успоставли културу која је трајала два миленијума, од 6.500. до 4.500. године пре нове ере. Култура Лепенског Вира се протезала дуж Дунава и Ђердапске клисуре на више локалитета. Река Дунав им је даровала живот и будила код њих страхопоштовање што је најбоље приказано у каменим идолима који представљају најстарије пронађене камене скулптуре у Европи.

Скулптуре и жртвеници сачињени од облутака, од крупнозрног пешчара, пронађени су заливени кречњачким малтером у подовима кућа, углавном тик уз огњиште. Скулптуре се деле на фигуралне, са представама људског лика и орнаменталне, украшене мотивима рибље кости, плетенице и меандра. Поред фигура откривена је богата ризница оруђа и алата сачињених од костију, камена и рога, накит од каменчића и шкољки и прве посуде.

Остаци су премештени на локацију у непосредној близини, јер се првобитни локалитет налазио у зони која је требала да буде потопљена водама акумулационог језера хидроелектране Ђердап. Садашња локација је удаљена од претходне за око сто метара у правцу северозапада, а издигнута је за 29,5 метара. У оквиру измештеног локалитета подигнут је и Музеј Лепенског вира који је у саставу Народног музеја у Београду од 1978. године.

Пре нешто више од 10 година, на месту где се налазила некадашња зграда Музеја, отворена је нова модерна грађевина Центар за посетиоце-Музеј Лепенски вир. Грађевина је рађена по пројекту архитеката Синише Темеринског и Марије Јовин из Републичког завода за заштиту споменика културе Републике Србије. У тој су грађевини изложени најважнији археолошки налази са пратећом поставком и виртуелном реконструкцијом насеља. Пројектована је тако да омогућава изванредну видљивост археолошких налаза без угрожавања самог локалитета.

Главни и централни експонат музеја је сам локалитет, у чијој презентацији су постављене и копије монументалних скулптура на местима налаза. Ту је и нова поставка која укључује преко 100 експоната. У питању су употребни предмети - накит, жртвеници, скулптуре, алатке и оруђе, неолитска керамика, који приказују мезолит и неолит самог локалитета Лепенски вир. Такође посетиоцима су приказани и реконструисани начини сахрањивања на овом локалитету како би боље разумели њихове обичаје, као и холограмске реконструкције кућа које живописно дочаравају свакодневни живот праисторијских људи. Осим главног изложбеног простора, у оквиру музеја се налази и пројекциона сала у којој се може погледати документарни филм о оригиналним ископавањима.

Црква која је окупљала православце, католике и протестанте
Када је реч о сакралним грађевинама које потичу из нове ере, једна се нарочито истиче и то из више разлога. Црква Светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку грађена је у 19. веку, тачније од 1856. до 1859. године, када је храм освештан. Одлуку о подизању ове грађевине донео је кнез Александар Карађорђевић 1855. године, и то на предлог Пауна Јанковића, тадашњег министра финансија. Он је наиме надзирао радове на обнови рудника у овом граду. Обнова рудника и градња ове богомоље су свакако у многоме повезани.

У обнови рудника учествовало је више различитих нација које су у Мајданпек са собом донеле своју културу, језик али и веру. Стога се јавила потреба за градњом цркве која би поред православних верника, под своје сводове окупила и римокатолике и протестанте. Подизањем ове богомоље кнез Александар Карађорђевић пронашао је начин да удовољи и домаћем, православном становништу, али и страним радницима који су махом били католици и протестанти.

План за цркву израдио је најпознатији српски сликар портретиста 19. века -Урош Кнежевић. Он је такође и аутор њеног првог иконостаса.

Оно што ову грађевину, такође, чини јединственом је њен архитектонски стил. Примењен је бондручни систем градње са опеком између дрвене конструкције, при којој дрвени скелет остаје видљив на фасади и формира ритам вертикала, хоризонтала и укрштених дијагонала. Овај стил градње у којем се на јединствен начин православни канони „одевају" у декоративну форму архитектуре Старог континента 18. и 19. века, назван је швајцарски стил. Он је тада био веома распрострањем у Европи, те не чуди што спољашњост ове грађевине подсећа на старе зграде које се налазе у Швајцарској, Аустрији или Немачкој. Цркву су градили мајстори Цинцари и она представља јединствен пример екуменске православно–католичко–протестанске богомоље. Ипак то није све, ова грађевина има и друге специфичности.

Грађена је са одступањем од 19,5 степени у односу на осу исток-запад и са троја врата. Северна су користили католици и протестанти, јужна православци, а западна, централна врата су била заједничка и намењена свадбама, крштењима и сахранама. Јужна врата су зазидана у време радова. Приликом њене градње дошло је до одступања од увреженог правила да олтар православне цркве буде на истоку, а улазна врата окренута ка западу.

Ова црква има три звона. У малом звонику се налазе два звона која су поклон неимара Цинцара, а треће звоно било је дар управе рудника.

Ове две знаменитости општине Мајданпек нам на интересантан, али опсежан начин пружају увид у архитектуру тога краја: од каменог доба кроз културу Лепенског вира која је прва у Европи плански организовала своја станишта, до цркве из 19. века која је јединствена по свом стилу градње, првобитној намени, али и по смелом одступању од чврстих, утемељених правила.

https://www.daibau.rs/clanak/757/od_intrigantne_kulture_lepenskog_vira_do_crkve_svajcarskog_stila_-_upoznajte_opstinu_majdanpek